objavljeno pon, 31.12.2007 09:59 | autor: flashstar
Pali mi na pamet stihovi, ne mogu da se setim čiji su, Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj?
Srećna Nova 2008 godina:)
objavljeno pon, 31.12.2007 11:52 | autor: akcijas
Lepi stihovi Branka Miljkovica
Branko Miljković rođen je u Nišu (1934 - 1961) i pripada drugoj posleratnoj generaciji srpskih pesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putam moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pesnickom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pesnickih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.
Ušao je u pesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pesnik, a pojavljivanje u časopisu "Delo" znacilo je visoku ocenu njegovom pevanju.
Prva pesnička knjiga "Uzalud je budim" (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pesmi iz tog jezgra. Knjiga je docekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pesnika koji deluje kao osveženje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kriticke prikaze, prevodi - ima ga u svim casopisima i književnim listovima. Sa Draganom M.Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokusao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku.Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem objavljuje knjigu rodoljubive poezije "Smrću protiv smrti". Dve zbirke pesama objavljuje već sledeće 1960. godine: "Poreklo nade" (u Zagrebu) i "Vatra i ništa" u Beogradu.
Njegovo pevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji.
POEZIJU ĆE SVI PISATI
San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
Najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
Bolesti
Cvet između pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga.
Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gde je pesma najlepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slusaće oluju
Ali:
Hoće li sloboda umeti da peva
Kao sto su sužnji pevali o njoj?
(preuzeto sa foruma grad nish
Meni uvek padnu na pamet stihovi Jovana Popovica:
"Ko udara u srca nasa, udara u kremen kamen" i " Za pravi zivot dao bih zivota tri"
objavljeno pon, 31.12.2007 14:07 | autor: flashstar
Hvala ti što si me podsetio. Sramota me sad što se nisam setila sama, a Branko Miljković je jedan od najznamenitijih Nišlija, a ja sam Nišlika. Stidim se i stavljam ruke preko očiju.
objavljeno pon, 31.12.2007 16:45 | autor: akcijas
Ako bas hoces da budemo iskreni, ja sam tek sad saznao odakle je "Bijelo Dugme" uzelo stihove " Ko ne slusa pjesmu, slusace oluju"
objavljeno ned, 06.01.2008 19:16 | autor: flashstar
Šetam pre par dana maršutom koju maltene prolazim svakodnevno, i ispred Narodnog pozorišta( u Nišu) letimice bacim pogled na bistu koja stoji ispred pozorišta, a ono bista Branka Miljkovića. Pa, ja sam stvarno nenormalna. Trideset godina živim u Nišu,mali milon put sam tu prošla, a tek tad prvi put pročitala šta piše na bisti.