objavljeno pon, 25.08.2008 17:02 | autor: flashstar
Nikad sebi neću oprostiti sebi što sam u vaspitanju moje troje dece, pogotovu najstarije ćerke ( najmlađe dete nikad nisam udarila) koristila udaranje po guzi. Sad kad se prisetim dođe mi ruke da odsečem. Volela bih da vreme može da se vrati i da budem bolja majka, ali ne može. Skoro mi bila jedna moja mlađa sestra u posetu koja ima malo dete i rekla kako povremeno udari dete. Rekla sam joj: poslušaj me, NIKAD, ali NIKAD nemoj to da radiš, kajaćeš se gorko kao što se ja sad kajem.
Deca bila mala pa i zaboravila moja šljepanja, ali ja nisam. Ako sam nešto zgrešila u životu onda je to baš to, i stidim se, stidim, i mrzim sebe zbog toga, ne znam šta bih dala dala, ma, dala bih sve što imam, samo kad bih mogla da se vratim u to vreme i hiljadu puta ako treba da detetu nešto objasnim, zašto da ili zašto ne, samo da ne zamahnem rukom. Zaista ponekad doživljavam duševno rastrojstvo kad se toga setim. Da li sam ja ljudsko biće? Valjda jesam, grešila sam, ali se kajem.
objavljeno pon, 25.08.2008 23:13 | autor: gordanac
ako se o tome sa njima "izrazgovaralo" - moze da bude i objasnjeno i omogućeno da oni ne tuku - svoju decu
razgovor je kljuc za resavanje svih komunikacionih problema - samo reči, samo volj da se SLUŠA onaj drugi i da se iskreno govori
ne može jednostavnije od toga