mrtvačev spisak novogodišnjih želja

Komentari

8 komentara na mrtvačev spisak novogodišnjih želja

objavljeno pet, 16.10.2009 19:21 | autor: bloom

zašto meni i ovo zvuči nekako tužno?
valjda zato što taj deda mraz ne postoji? :)
ono - dovući, zvuči tako odlučno! :))

objavljeno pet, 16.10.2009 20:38 | autor: ShArGaRePiCa

Imala sam takav trip...

objavljeno pet, 16.10.2009 21:03 | autor: nemiri

napokon malo optimizma ;)

objavljeno pet, 16.10.2009 23:24 | autor: Ikonija

Lepo :) Dovuci, lepo je to Bloom primetila... ali ako se prepustish svemu ostalom zashto ne i izboru muzike i ljudi. I to ce samo doci, i bice uvek pravi ljudi na pravom mestu. Muzika je brrrr, da se smrznesh koliko je dobro... dolazi do koshtane srzi, prodrma je i prouzrokuje radjanje novih celija koje nas podmlade kao kad odemo na planinu :)

objavljeno sub, 17.10.2009 09:53 | autor: krepkimrtvac

@bloom: pa ne znam. ne bih rekao da je tužno. ti bi, bloom, i u zraku sunca videla neku tugu. ;) bloom, you are born to be sad ;) a deda mraz postoji, naravno. u nama i bliskim bićima oko nas. jer, ona su ta koja nam donose paketiće ili nas motivišu da ih i mi sami donosimo (paketiće). znači, deda mraz postoji, kao i njegovi paketići što postoje.
a to, sa dovlačenjem, videćemo. neka stamena rešenost, i potom - akcija, su neophodni ako hoćeš da ti se određene lepe stvari dogode.

@Sherpica: sanjalice ;)

@mirkane: ne zezaj, ja se ne sećam kada sam poslednji put postavio neki pesimistički unos. ma koliko delovali mračno, svi oni sadrže neko svetlo, ili makar iskru, na kraju tunela. to je taj neki mračni optimizam. a ponekad i mračni romantizam. i onda mu ja tu dođem kao neki - mračni optimistik, ali i mračni romantik. i to ne zvuči uopšte loše. stoga: u jeeee!!

@ljubičaste oči: nije uopšte stvar u prepuštanju. deda mraz je, rekoh bloomi, u nama i bliskim bićima oko nas. naravno da neću da čekam da mi taj prostor padne sa neba. nego preuzmeš inicijativu i sam se pobrineš za muziku i bića i stvari i prostor. naravno, čak i ako se ne pobrineš, nije ništa strašno. može se sasvim ok živeti i u nekom malom mračnom neprovetrenom prostoru bez onog centralnog jezera da nad njim meditiraš, i bez zemlje da gajiš ruže. jedino nisam siguran da li se može živeti bez muzike, i bliskih bića i stvari, ali uveren sam da se i bez njih da izgurati nekako.

a pesmica je, da, zaista lepa. pevačica se zove Fontella Bass, a sastav je The Cinematic Orchestra. a numera Breathe poseduje tu neku mreškavu suptilnost. a i ima atmosferičnost upravo kao taj osunčani spori mirni prostor, sa tim jezercetom u sredini nad kojim možeš da kuliraš. stvarno fina pesma i drago mi je što ti se sviđa, planinska lepotice ;)

objavljeno sub, 17.10.2009 13:06 | autor: bloom

pa ne znam Krepki :)
zar nije lepo u sunčevom zraku videti i tugu? sve dok nije ogorčenost, do tada je dobro, a ljudi često to mešaju.. tuga je nešto onako slično kao polje sa ružama, lepota je uvek pomalo tužna :)

super ti je ovo za deda mraza, znači može se odmah zamisliti želja bez da je decembar?

objavljeno sub, 17.10.2009 18:49 | autor: krepkimrtvac

naravno, bloomo, tuga je, složili smo se, fin začin i nimalo inferiorno osećanje, naprotiv. i da, moguće je i u zraku sunca videti tugu ali treba istaći da ne emituje taj zrak tugu, već ga ti, iz ovog ili onog razloga, tako doživljavaš, odnosno ti unosiš tu tugu u njega. sam sunčev zrak je nevin i topao i svetao i sjajan trag sunca preko neba ili bića ili stvari, i to je sve. a ti, svojom aktuelnom prirodom, i svim tim složenim unutarnjim procesima, unosiš tu tužnu komponentu u njega. to je, naravno, okej, ali fazon je u tome što ga, na taj način, malo izvitoperuješ. a treba težiti posmatrati stvari što bliže onome što one zaista jesu. sa što manje tih subjektivnih deformacija. zato se, ono kao, potrudi da ponekad posmatraš taj zrak čista srca i bez uplitanja svog Ja i doživiš ga onakvog kakav nam on dolazi sa Sunca. recimo, nađi neki fin sunčev zrak, i zavrni rukav i ispruži podlakticu prema njemu. i onda zatvori oči i iskorači iz sebe i pusti zrak da malo obasja tvoju podlakticu. pusti ga neka pljusne svoju toplinu preko tih tvojih minijaturnih nežnih zlatnih dlačica. i posle mi reci šta si osetila. ako si osetila tugu, u redu. ipak. korak po korak i mislim da ćeš kad-tad otkriti da Tuga ipak nije imanentna baš svakom biću/fenomenu/stvari u vasioni ;)

objavljeno uto, 20.10.2009 12:44 | autor: neurojazz

Krepkom…od Tona Telehena, preko Maryjane

Jednog jutra veverica je sedela na grani pred svojim vratima i pisala pismo mravu.

Dragi mrave,
Parče kore na kome ti pišem
vrlo je malo, ali ipak mnogo
želim da ti napišem jedno pis

Iza reči pis na brezovoj kori nije više bilo mesta. Veverica nije imala mesta ni da se potpiše.
Pročitala ga je nekoliko puta i pitala se šta li će mrav misliti o pismu.
Da li će shvatiti da pis nije pis već pismo? Bila je u nedoumici.
Ali smatrala je grehom da ne pošalje pismo i bacila ga je u vazduh. I vetar ga je odneo.
Malo potom, mrav je pročitao veveričino pismo.
Kada je završio sa čitanjem, dohvatio je parče brezove kore i napisao:

Draga veverice,
Mnogo ti hvala na pis

Pismo nije potpisao, ali ga je odmah poslao.
Ubrzo potom veverica je čitala pismo. Srce joj je lupalo i na čelu joj se pojaviše duboke bore.
Znao, je, dakle, da je to moje pismo, mislila je. Ali na šta je mislio ovim pis?
Možda je hteo da napiše: – Hvala ti na pismu, ali više neću nikada da te vidim. Ili: -
Hvala ti na pisaniju, ali mi ubuduće napiši pravo pismo ili nikakvo. Ili: -
Hvala ti na pisaniju i piskaranju.
Postalo joj je hladno i zadrhta. Žurno je u svim pregradama i kutovima tražila sve dok nije našla još jedno, vrlo malo parče brezove kore.
Na njemu je napisala:

Mrave, svrati, molim te! Vev

To sam ja, pomislila je. To bi morao da shvati.
Ali nije bila sasvim mirna. Jer, možda postoji i vevarica, ili bebelasica. Postoje tolike životinje za koje i ne znam, pomislila je.
Nešto potom doleteo joj je mali komadić brezove kore. Ah!
Pročitala je:

Da. Mr

pisalo je na njemu.
To je od njega, mislila je veverica. To je od njega!
I poskočila je, uzela sa svog ormara najveću teglu s medom od bukovog žira i već je počela da puni tanjir za mrava. Jer, inače neće dugo potrajati pre no što će zajedno sedeti i jedno drugom pričati o hiljadu i jednoj stvari o kojoj, ipak, nikad ne možeš pisati.

*****